Šef pogona u klanici i izveštaj o radu timova i stručnih veća

школски одбор

Ne zalazim detaljnije u pitanja rada školskog odbora.
Jer me ne zanimaju. (Iako sam bio „gospodin član“ u jednom mandatu.)
Mada bi i tu imalo štošta zanimljivo da se pootkriva.
Hoću samo da na jednom detalju iz ovog domena uočimo SISTEMSKE NEBULOZE.
Da konstatujemo činjenicu da ove školske pravilnike pišu ljudi koji očito nemaju veze sa školskom praksom.

U redu je – školski odbor kao nekakav nadzorni organ.
Kao telo kojem direktor „polaže račune“.
Ali, tu je mogla da se postavi RAZUMNA I PRAGMATIČNA MERA.
Te da se ima osećaj za realnost.

U školskom odboru su i predstavnici tzv. lokalne samouprave.
Dakle, ljudi različitih zanimanja.
Koji, LOGIČNO, nemaju veze sa školskim užestručnim temama i telima.
Dati njima da se time bave i da o tome odlučuju je – „vređanje inteligencije“.

U školskom odboru, „ispred“ lokalne samouprave: šef nekog radnog pogona, arhitekta, medicinska sestra…
LJUDI POJMA NEMAJU ŠTA SU TO STRUČNA TELA, KOLEGIJUM, VEĆA, TIMOVI…
Nemaju pojma U ČEMU JE NJIHOV SMISAO, FUNKCIJA.
A treba da sede i slušaju izveštaje o njihovom radu!
I da diskutuju i odlučuju o tome.

Tim ljudima se šalju GOMILE DOKUMENATA uoči sednica.
MISLITE DA JE NEKO OD NJIH ZALUDAN DA SVE TO PROČITA?!
Tj. i da hoće – ko će od njih da zalazi u specifičnosti koje se tiču školske prakse.
Da tako zađu – da o tome mogu da diskutuju.
NEMA ŠANSE!
Ljudi nemo sede i gledaju „bledo“ dok su takve tačke na dnevnom redu!

Na primer: godišnji program rada škole.
Koji ima preko sto kucanih strana.

ON SE PIŠE SVAKE GODINE.
Direktor, stručni saradnik, sekretar i svi ostali – „izginuće“ na početku školske godine.
Da bi se takva sistemska skalamerija skrpila.
Da bi se prihvatila „na“ školskom odboru.

ŠKOLA SVAKE GODINE RADI JEDNO TE ISTO!
SVAKE GODINE IZNOVA I IZNOVA TREBA DA SE PIŠE JEDNO TE ISTO!
KAO NOV DOKUMENT!
I da se usvaja „na“ nastavničkom veću, „na“ savetu roditelja, „na“ školskom odboru…

Kad nam se ne bi „vređala inteligencija“…
Tražilo bi se da se ima jedan bazični godišnji program rada za svaku školu.
A onda da se svake godine DODA ono što se u toku predstojeće godine menja u radu škole.

SISTEMSKI ZAHTEV KOJI “VREĐA INTELIGENICJU“ – ISTO KAO I PISANJE MESEČNIH PLANOVA.
Uz sadašnje ishode i standarde – pisanjem mesečnih planova nam se DVOSTRUKO „VREĐA INTELIGENCIJA“!
AKO IMAM PLAN RADA ZA SVAKI RAZRED, ZA CELU ŠKOLSKU GODINU…!
AKO MORAM SVE TO DO KRAJA GODINE DA REALIZUJEM…!
ŠTO BIH STALNO PISAO PLANOVE ZA SVAKI MESEC?!

Realizovao nešto krajem marta ili početkom aprila…
Zar je to od bilo kakvog značaja?
Ako do kraja godine ceo program svakako moram da realizujem?!

Da ne ponavljam…
Ako se sve to sistemski traži – ne kažem da treba da odbijamo da to radimo.
U takvom smo sistemu i ne možemo da „mrdamo“.
Ta „čaša“ ne može da nas mimoiđe, dok imamo ovakvo Ministarstvo nad sobom.
Ja ovde samo ukazujem na to ŠTA NAMA SISTEM RADI!

A valjda je red da počnemo OTVORENO I KRITIČKI UTEMELJENO DA RASKRINKAVAMO TE SISTEMSKE ZAVRZLAME I NEBULOZE.

Објављено под "Buđenje kritičkog duha u obrazovanju", Obrazovni Sistem | Означено са , | Оставите коментар

Propratno objašnjenje „Devet velikih „tajnih“ istina o našem obrazovanju!“

пропратно

Devet „tajnih“ istina nisu bukvalno tajne istine (otuda je „tajne“ pod navodnicima) koje se kriju ili koje su zabranjene.
Međutim, suštinski ispada kao da jesu bukvalno i tajne i zabranjene.

SVI MI PROĐEMO KROZ ŠKOLOVANJE I PROFESIONALNO OSPOSOBLJAVANJE U OVAKVOM SISTEMU.
Prolazeći kroz takvo školovanje – mi se isprogramiramo da ovakve sistemske abnormalnosti shvatamo i prihvatamo kao normalnosti.
I kada se neki od nas nađu u ulozi nastavnika (učitelja, profesora) – ne mogu da pobegnu od mentalnog obrasca koji im ovakav sistem ugradi.
Te mi i dalje podržavamo i „reprodukujemo“ takav obrazac.

Stoga mi kao društvo – nabrojane „tajne“ istine kolektivno-nesvesno krijemo od sebe, ne uočavamo ih ili ne želimo da ih uočimo.
U tom smislu VRLO JE INDIKATIVNO sledeće „svedočenje“ bivše pomoćnice (ovo mi „para uši“, ali se koristi…) ministra prosvete, T. Kovač-Cerović.

Pre nekoliko godina bilo je jedno pedagoško istraživanje, sa (očekivanim) katastrofalnim rezultatima u vezi sa nekim aspektima našeg obrazovanja.
Samo su u jednom dnevnom listu „stidljivo“ date naznake o rezultatima tog istraživanja.

Kasnije su u tom listu pitali gospođu Kovač-Cerović: KAKO JE MOGUĆE DA SE OVAKVIM UZNEMIRUJUĆIM REZULTATIMA NE DA ŠIRI PUBLICITET. (Pitali su nju, budući da je radila u Ministarstvu prosvete.)

Objasnila je da povremeno ima takvih istraživanja i rezultata (ranije ih je više radio Institut za pedagoška istraživanja u Beogradu).
Ti rezultati se ne kriju bukvalno od javnosti. Ali se ipak sve čini da se oni sklone od javnosti, da im se ne da širi publicitet, da se „zabašure“ ili relativizuju kada nešto od toga „procuri“ u javnost.
I sam ministar ih, uslovno rečeno – gurne u najdonju fijoku, sakrije i od sebe samog.

A i društvu, opterećenom ekonomskim i političkim temama – i nije do ovakvih tema, tj. ne doživljava ih kao nešto uznemirujuće.
Opštu društvenu iluziju da imamo dobro ili bar solidno obrazovanje – ne mogu da poljuljaju rezultati takvih istraživanja.

Povremena osvajanja prvih mesta naših učenika na svetskim takmičenjima – samo podržavaju tu iluziju.
A ti uspesi NEMAJU VEZE SA SISTEMOM, oni su plod sistemski vanrednog velikog zalaganja pojedinaca, nastavnika i učenika.

Објављено под "Buđenje kritičkog duha u obrazovanju", Obrazovni Sistem | Означено са , , | Оставите коментар

Devet velikih „tajnih“ istina o našem obrazovanju!

секрет

1. U školi (na kakvu su osuđeni učenici u našem društvu) učenici uče/bubaju detaljno sve i svašta.

2. Pod izgovorom: nikad se ne zna koje od tih znanja, koji od tih milion nabubanih detalja može u životu da im zatreba.

3. 80% (a možda i više) od svega toga nikad im ne zatreba u životu!

4. 80% (a možda i više) od svega toga zaborave i pre nego što završe školu.

5. Pri profesionalnom osposоbljavanju na fakultetima: i do 80% (zavisno od fakulteta i profesije) onoga što bivši učenici, sada studenti, ispolažu kroz mnoštva ispita i kolokvijuma – nikad im ne zatreba u budućem profesionalnom radu.

6. Stresiranje, frustriranje, neurotizovanje – idu na svakom koraku gratis uz ovakvo školovanje/studiranje.

7. Sva ta mučno-žalosna stresiranja, frustriranja, neurotizovanja – shvataju se kao lični problemi učenika (niko ih ne tera da se stresiraju – neka „zagreju stolicu“, pa se neće stresirati!), a ne kao sistemski iznuđene reakcije ili psihološka dešavanja.

8. Sve to silno maltretiranje učenika/studenata: i od strane Sistema (obrazovnog) se objašnjava, i u društvu se shvata – KAO NORMALNA NUŽNOST teškog, ali korisnog sticanja znanja, obrazovanja i vaspitavanja.

9. Ove istine o našem obrazovanju su„tajne“ u našem društvu – zato da bi se održala društvena iluzija o uspešnom obrazovanju.

Објављено под "Buđenje kritičkog duha u obrazovanju", Obrazovni Sistem | Означено са , | Оставите коментар

Radni principi Ministarstva prosvete

Ne sećam da li je, beše, ministar Šarčević negde već govorio o principima po kojima radi naše Ministarstvo prosvete…
Ali, i bez njegove pomoći i upućivanja u tu metodologiju, bar mi koji smo nešto vispreniji (ako smem tu da se „udenem“), jasno kao na dlanu „čitamo“…

Radni prinicipi našeg Ministarstva prosvete:
1. „idi mi – dođi mi“,
2. „od danas do sutra“,
3. „k’o mušica bez glave“,
4. „k’o guska kroz maglu“.

Solidna radna metodologija.
Koja, naravno, daje svoje plodove.
O kojima sam se ovde raspisao.
MALTENE DA IM BUDEM ZAHVALAN ŠTO ME OVOLIKO SVOJOM RADNOM METODOLOGIJOM INSPIRIŠU!
Ali istovremeno i iscrpljuju izazivanjem da se bavim njihovim glupostima.

Ilustracije…!

KAOBAJAGI reforma gimnazije.
Najpre su SKLEPANI ishodi i standardi.
Nikako da mi dođu na red, da jasno kao na dlanu uočimo njihov DILETANTIZAM.

Ishodi i standardi su osnova za KAOBAJAGI reformisane programe.
Kaobajagi reformisanje programa se sastoji u tome da se izvrše neka sitna pomeranja u sadržajima.
„Da se Vlasi ne bi dosetili“, tj. da neko ne bi uočio da tu nema ni traga ni glasa od prave reforme.
A suština je: da se u kaobajagi reformisane programe ugrade ishodi i standardi.
A oni su ugrađeni po posebnom radnom principu: „nakalemiti na dunji jagodu“.

E, sad…!
Naknadno su se setili da ishodi (i standardi) ne idu bez individualizovane nastave.
Pa su počeli na svim skupovima sa direktorima da naglašavaju da treba insistirati na individualizovanoj nastavi.
Individualizovana nastava je NEPRIMENLJIVA U NAŠEM POSTOJEĆEM SISTEMU NASTAVE.
Što će mi tek biti, što kaže Šešelj, „polemička poslastica“ za raskrinkavanje.
(Uzgredna napomena…
Sve ovo što se ovde vidi kao pokušaj sa „buđenjem kritičkog duha u obrazuovanju“…
Inicijalno je krenulo sa mojim izlaganjem, u okviru TZV. internog stručnog usavršavanja, UPRAVO o individualizovanoj nastavi.)

Inicijalna suština individualizovane nastave je u nekakvom malom „dosijeu“ o učeniku, u kojem se konstatuju njegove individualne karakteristike.
Kao i nekakav posebni mali program rada sa njim.
Zato su se NAKNADNO dosetili da insistiraju na – pedagoškim sveskama i na onim komičnim zahtevima o kojima smo pričali.

Pa kako je verovatno uočeno da sa tim u praksi ne ide ili ide traljavo – NAKNADNO su se dosetili da insistiraju na tzv. opisnom ili formativnom ocenjivanju.

Da se nekako, preko takvog ocenjivanja nastavnici „navuku“, navedu na individualizaciju.

A tek sami KAOBAJAGI reformisani programi…!
Kad bi se radilo po drugačijoj metodologiji, a ne po onoj koja je data na početku…
SA REFORMOM BI SE KRENULO NAKON ŠTO SE KREIRA SVE, „CAKUM-PAKUM“, OD PRVOG DO ČETVRTOG RAZREDA.
Što je i logično!
VALJDA SVI PROGRAMI, SVI ELEMENTI – ČINE JEDNU REFORMSKU CELINU!
OSMIŠLJENI ZAOKRUŽENO ZA SVE ČETIRI GODINE.

Ne, ovde se ide „od danas do sutra“, i po drugim nabrojanim principima.
Na početku kaobajagi reforme programi su bili sklepani SAMO za prvi razred.
Ove godine se krenulo po KAOBAJAGI reformisanim programima – u drugom razredu.
KAOBAJAGI reformisani programi su sklepani tek u avgustu.
Itd!

Grabimo krupnim koracima u svetlu obrazovnu budućnost.
Dodatno i uz pomoć obrazovne strategije do 2030. godine!
Na kojoj se studiozno radi!
NEMAMO KAOBAJAGI REFORMISANE GIMNAZIJSKE PROGRAME NI ZA SLEDEĆU GODINU.
ALI ZATO ĆEMO USKORO IMATI SVA SISTEMSKA REŠENJA DO 2030. GODINE!

Ovde smo već u dilemi: da li da kukamo ili da se smejemo!

http://www.mpn.gov.rs/ministarstvo-prosvete-nauke-i-tehnoloskog-razvoja-intenzivno-radi-na-novoj-strategiji-razvoja-obrazovanja-vaspitanja-i-nauke-do-2030-godine/

Објављено под "Buđenje kritičkog duha u obrazovanju", Ministarstvo i ministar, Obrazovni Sistem | Означено са , | Оставите коментар

Ala je lep ovaj svet!

(školsko-sistemska verzija)

Ala je lep
Ovaj svet!
Onde ishod,
Ovde kompetencija!
Tamo veća,
Ovde timovi!
Eno pravilnika,
Evo pripreme za čas!
Tamo izveštaj,
Podataka pun,
Onde pedagoška sveska,
Ovde zapisnik.
Srećan pevam,
I tražim još!

Објављено под "Buđenje kritičkog duha u obrazovanju", (Nešto kao) humor i satira | Означено са , | 1 коментар

Tzv. posete časovima (obilasci)

Ovde pitanja i probleme posmatramo „čisto“ sistemski.
Ne protiv bilo kojih aktera u Sistemu.
„Čisto“ raskrinkavanje sistemske entropije.
I neveštih naprezanja Ministarstva da entropiju ukroti.

Direktor i stručni saradnik.
Mi, nastavnici, i učenici…
Svi smo podjednako zarobljenici takvog Sistema.

I kako to počnemo da shvatamo…
Počećemo bolje jedni druge da razumemo.
Pa nećemo jedni druge da okrivljujemo.
Za ono što ima uzrok u lošem Sistemu.

(Uzgred…
Ponekad je ovde Sistem sa velikim početnim slovom.
To nije iz poštovanja, daleko bilo!
Već u smislu njegove pozicije „Velikog Brata“.)

Dakle, i u vezi sa posetama časovima…
Treba da razumemo da ih mora biti.
Sistem nalaže direktoru i stručnom saradniku da ih izvode.

Ali, ako i ovu temu postavimo načelno-sistemski…
Dolazimo do jedne, već očekivane, sistemske uvrnutosti.
PA SA TOG STANOVIŠTA VREDI DA JE UOČIMO.

KAOBAJAGI…!
Poseta časovima je u funkciji uočavanja kvaliteta našeg rada.
A uočavanje kvaliteta rada je u funkciji konstatovanja rezultata našeg rada.

PRETPOSTAVKA JE…!
AKO mi držimo kvalitetne časove:
– imamo, imaćemo očekivane rezultate, postignuća.

Kvalitet časova koje držimo „detektuje“ se:
– preko jedne ili dve „posete“ godišnje.
Često i ređe (ne znam kako je to pravilnički regulisano).

Sada već postoje i liste parametara.
Koji se posmatraju i vrednuju.
Onaj ko nam dođe „u posetu“, čekira ih.
Onda nam sa tog stanovišta ukazuje:
– u čemu smo „dobri“, a u čemu nismo.

Da zanemarimo neke propratne dileme…
Da li se na jednom posećenom času može konstatovati opšti kvalitet?
I u smislu: da li stalno baš tako radimo (ili smo se sada „napregnuli“ da „zadivimo“ „posmatrača“).
I u smislu: da li smo imali baš tip časa/sadržaj koji je omogućio da se pokažemo u pravom svetlu.
I u smislu: u kakvom odeljenju smo imali čas.

Uzmimo bazičnu sistemsku uvrnutost ovog koncepta!
(Mala analogija sa ranije postavljenim pitanjem u vezi sa pripremama za čas.)
Da li se još u nekoj oblasti:
– zaključak o rezultatima rada donosi na osnovu POSMATRANJA RADNIKA DOK RADI?!

Radni proces traje devet meseci.
Vi radnika posmatrate jedan jedini sat u tih devet meseci.
I VOLŠEBNO KONSTATUJETE DA ON OSTVARUJE OVAKVE ILI ONAKVE REZULTATE!

PA U SVAKOJ NORMALNOJ OBLASTI REZULTATI SE MERE:
– SAGLEDAVANJEM SAMIH REZULTATA!
A NE PROVERAMA PRIPREMANJA ZA RAD!
I NE NASUMIČNIM KRATKOTRAJNIM POSMATRANJEM KAKO NEKO RADI!

Recimo da „posetilac“ u oktobru prisustvuje vašem času.
Vi sve izvedete „cakum-pakum“.
„Posetilac“ – da „padne na teme“ od zadovoljstva onim što je video.

ŠTA SA EFEKTIMA TOG „SAVRŠENOG“ ČASA U JUNU?!
ŠTA SA EFEKTIMA TOG „SAVRŠENOG“ ČASA ZA GODINU DANA?!
ŠTA SA EFEKTIMA TOG „SAVRŠENOG“ ČASA ZA TRI GODINE?!

Pa još zamislimo „eksterce“ koji nam dođu na čas…
Pa nakon toga superiorno-nadobudno nam „popuju“.
– Kolega… ovo vam je bilo ovako… ono onako… ovo morate ovako… ono onako…

Rekao bi Branilac Sistema:
– E, pa baš zato i imamo ishode!
Da parafraziram svoju komšinicu Rajku:
– E, baš tu sam vas i čekao!

Da ostavimo po strani diletantizam postojećih ishoda!
Pitam se, pitam: ako već imamo definisane ishode…!
Što nam se kvalitet i rezultati rada mere posetama časovima?!
Tj. zašto su nam uopšte i potrebne posete časovima?!

Ako već naš rad treba da se kontroliše…
Što se Ministartsvo nije potrudilo da kreira instrumente…
…Pomoću kojih bi se mogle obavljati periodične provere postignuća učenika/nastavnika?

Da se vratimo „posetama“…
U sklopu svih faktora koji deluju u praksi…
Uzmimo samo pretrpanost učenika svim i svačim…
I uzmimo samo masovno izuzetno intenzivno zaboravljanje naučenog…

SVE što nam se nakon „poseta“ prigovori u vezi sa našim radom:
– može da bude potpuno besmisleno.
Jer će pretpostavljeni efekti „odličnog“ časa:
– hiljadu puta da se „potru“ za nekoliko meseci, za godinu-dve.

Da ne govorimo o tome da je sam čin KONTROLE – promašaj!
Umesto njega bi bio i human i efektivan:
– koncept zajedničke provere i saradnje.

Tako da neko dođe da vidi kako radim – ne zato da bi me „etiketirao“ ili isprazno „popovao“.
Već da bismo razgovarali o tome kako radim; razgovori: i sa mnom, i sa učenicima.
Koje probleme uočavam, kako da ih rešim, šta da pokušam da promenim, itd.
Pa u tom smislu da i mene samog zanimaju sve vrste provera rezultata rada.

E, ali u tom slučaju bismo se neminovno nasukavali:
– na sistemske bedeme, nebuloze, „blokatore“…
Jer kada imate sve loše sistemske zadatosti – rezultate koji se očekuju možete postići samo bezobzirnim pritiscima na učenike.

Објављено под "Buđenje kritičkog duha u obrazovanju" | Означено са , | Оставите коментар

Humoristički Pravilnik o ocenjivanju

Opet mu se malo vraćam, kao što se svi mi često vratimo nekoj zabavnoj literaturi.
Pokušao sam da ozbiljno čitam i shvatam ovaj Pravilnik.
Nije mi išlo, jer se neke njegove odredbe kose sa logikom i zdravim razumom.

A onda sam shvatio da sam „naseo“.
U smislu u kojem se neko šali sa vama, a vi ga shvatate ozbiljno.
PA OVAJ PRAVILNIK JE ŠALJIVO ŠTIVO!
Pa ovaj Pravilnik… ili bar neke njegove delove… pisao je neki šaljivdžija!
A pošto i ja volim šalu – na istoj smo talasnoj dužini!

Evo jednog „vica“ iz Pravilnika, iskazanog u varijacijama na više mesta:
– Član 3: „Praćenje razvoja i napredovanja učenika…“
– Član 4: „Ocena predstavlja (tandara-mandara), kao i (meru) napredovanja i razvoja učenika“.
– Član 13: „Radi planiranja rada i daljeg praćenja napredovanja učenika…“
– Član 25: „Nastavnik (…) beleži podatke o (…) napredovanju i razvoju učenika tokom godine…“

U čemu je poenta ovog „vica“ iz Pravilnika o ocenjivanju?
U tome što u realnosti nema napredovanja i razvoja učenika!
Bar ne onog koje škola inicira.
Ima biološkog napredovanja i razvoja, kao i onog koje je inicirano vanškolskim životnim faktorima.

U ŠKOLI IMA BUBANJA!
Ima kljukanja masama informacija koje se doživljavaju kao znanje.
(Uzgredno objašnjenje za mlađe koji ne znaju šta znači „kljukanje“.
Nekada su ljudi na selu kljukali ćurke i guske, da bi ih utovili.
Stegnu ih između nogu i na silu im ubacuju hranu u usta.)

Napredovanje se sastoji u tome da vas nakljukaju novim informacijama.
I vi paralelno napredujete u zaboravljanju tih informacija.
Jer bi vam „glava pukla“ da nema paralelnog zaboravljanja.

„Vic“ iz Pravilnika se sastoji u tome da se, što kaže jedan političar: „Svi pravimo blesavima“.
Mi zamišljamo da vi napredujete time što vas stalno kljukamo novim informacijama.
Ministarstvo i javno mnjenje zamišljaju da nam obrazovni proces uspešno teče.
I – „Vozi, Miško!“ Svi smo srećni i zadovoljni! Učenicima čak dođe da kukaju od sreće!

Da, ne izbriše se procesom zaboravljanja bukvalno sve.
Ostaju uvek neki „DRONJCI“ od raznih sadržaja.
(Koji takođe postaju iz meseca u mesec sve bleđi…)
ALI – „TO NIJE TO!“

I „vic“ iz Pravilnika se sastoji u tome ŠTO SU UČENICI SAMO ZAINTERESOVANI ZA VEĆE OCENE.
Pitajte učenike da li pristaju da im date veće ocene bez bubanja i odgovaranja.
MISLITE DA BI SE NEKO OD NJIH POBUNIO:
– Ali, ne! Ja ne pristajem na veću ocenu! IZA TE VEĆE OCENE NE STOJI MOJE NAPREDOVANJE!

I na kraju – „vic“ se sastoji u tome što u postojećem Sistemu vi i ne znate šta bi to moglo da bude napredovanje učenika.
Učenik hoće trojku. Vi mu objasnite šta da nauči za trojku.
I on, kao, napreduje dodatnim učenjem kojim dobija trojku!
Da ovo nije dobar „vic“ – moglo bi štošta da se kaže na račun inteligencije onoga ko je ovako nešto smislio.

Blago nama dok imamo ovakve šaljivdžije u Ministarstvu (tj. u nekim tamo zaduženim telima), koji mogu da nas ovako zabavljaju svojim šalama.

Објављено под "Buđenje kritičkog duha u obrazovanju" | Означено са | Оставите коментар

Malo „pojašnjenje“ „kretenizovanja“

Naslov jednog od prethodnih tekstova:
„Imamo obrazovanje koje kretenizuje učenike“ (akademik P. Savić)
Neke je opravdano naježio ili nakostrešio.

Pita te neko šta radiš. Kažeš:
– Radim u prosveti.
Evo već trideset godina kretenizujem decu.
Mislim da mi dobro ide.

Ne ide da se tako kaže! Možeš reći:
– Evo već trideset godina uspešno izvodim na put generacije i generacije mladih!
Zakoni sujete nalažu da vidiš svoj rad kao uspešan i koristan.

Slažem se da ova Savićeva konstatacija deluje grublje.
ALI SAMO U SMISLU RETORIČKOG PATOSA!
To je kao kad malo bučnije nešto kažete.
Da biste to naglasili ili izazvali pažnju.
Što se i meni povremeno u ovim tekstovima omakne.

Najpre… „kretenizuje“ je u citatu u žargonskom smislu.
U smislu ZAGLUPLJIVANJA.
A videli smo da je nešto slično i poznati pedagog Disterveg rekao:
„Od mnogog znanja samo se postaje gluplji“.
(Danas bismo rekli – „od velike količine izmemorisanih informacija“.)

Ne moramo mi tek tako da prihvatimo ovu Savićevu konstataciju.
Posebno što se ne uklapa u sliku koju imamo o našem obrazovanju, i o sebi u njemu.
Ali OZBILJNI KONTEKSTI iz kojih je ova konstatacija uzeta nalažu da se ta izjava bar „uzme u razmatranje“.
ČAK DA NAS NAVEDE DA SE MALO DUBLJE ZAMISLIMO NAD NJOM.
Dakle, ne radi se o izjavi nekog anonimusa, uzetoj iz „žute štampe“.

Akademik Savić je 70-ih godina prošlog veka bio na čelu komisije SANU, za preispitivanje situacije u obrazovanju.
Citirane njegove izjave su iz intervjua koji je tada dao „NIN“-u, a one su uvod u objašnjenje teške situacije u našem obrazovanju.
Naravno, u to „Titovo vreme“ pozitivne posledice nalaza i predloga te Komisije su „stopirane“.

Koliko taj „nalaz“ o teškom stanju u našem obrazovanju vredi za tadašnje vreme – JOŠ VIŠE VREDI ZA DANAŠNJE!
Suštinski, Sistem nam se nije menjao, temeljne pedagoške pseudovrednosti su opstale.
A u međuvremenu su se progresivno nagomilavale informacije iz svih oblasti.
Koje su pretakane u programe. Te je krenula entropija Sistema.

Ja sam ove citate našao u časopisu „Pedagogija“.
U jednom naučnom radu koji je bio uvodni rad za izlaganje na kongresu pedagoških društava.
DAKLE, PEDAGOŠKI STRUČNJACI SU RESPEKTABILNI PREMA OVOJ SAVIĆEVOJ IZJAVI.

Jer ona samo na malo dramatičniji način naglašava NOTORNE ČINJENICE STANJA NAŠEG OBRAZOVANJA:
– to, što su učenici zatrpani rekama informacija, od kojih im 80% neće nikada neće zatrebati u životu,
– to, što se zbog zasnivanja obrazovanja na bubanju tolikih količina informacija zanemaruje, čak i više – „zatupljuje“ misaona aktivnost učenika.

Pri čemu o misanoj aktivnosti postoji naivna predstava.
Misli se – dovoljno je da se učenik napregne da shvati neki sadržaj, i – eto misaone aktivnosti.
Da, ima tu nekakve misaone aktivnosti.
Ali na nekom najnižem nivou.
PRAVA MISAONA AKTIVNOST POČINJE KADA POČNE DA SE AKTIVNO PROMIŠLJA PROČITANO I SHVAĆENO.

A TOGA U NAŠEM OBRAZOVNOM SISTEMU – „NI OD KOROVA“!

Dakle, slobodno možemo manje naježeni, suspregnuvši sujetu, da čitamo Savićenu konstataciju:
„Imamo obrazovanje koje kretenizuje učenike“.

Објављено под "Buđenje kritičkog duha u obrazovanju" | Означено са , , | Оставите коментар

Patrijarhalni fejsbuk-tip

Elementarna fejsbuk-kultura nalaže…
Ako vam neko lajkuje psa buldoga rotvajera…
Vi njemu lajkujete sliku papagaja.
Vi njemu sliku na kojoj bunovan u piždami pije jutarnju kafu…
On vama selfi sa ašovom, kako riljate baštu.

Nažalost…! Ja nemam tu fejsbuk-kulturu!
Nisu je imali ni moji stari, pa… eto…
Nisam imao od koga da učim.

Nekako sam više partijarhalni fejsbuk-tip.
Povučen i… sramota me je da zavirujem u tuđe profile.
A ne mogu da ih lajkujem dok ne zavirim.

Nekako se ustručavam i da odgovaram na pozive za prijateljstva.

Na primer, traži mi prijateljstvo neki gospodin koji prodaje donji veš.
Razmišljam… pa valjda on vidi da iza mene na slici stoji:
„Buđenje kritičkog duha u obrazovanju“.
Pa zar misli da mi je potreban nov donji veš…?
Da bih budio taj kritički duh.

Ili: traži mi prijateljstvo pogrebno društvo „Javor“.
Možda zato što se nisam snašao sa upisivanjem godišta.
Stoji da sam rođen 1910. godine.
Pa sigurno razmišljaju: „Ovaj Topalović je naš čovek!“
Da sam u penziji – prihvatio bih im prijateljstvo.
Za svaki slučaj.
Ovako… do te zone treba mi još koji kilometar ovakvih poruka.

I tako, obećavam…
Radiću na svom profilu i na svojoj fejsbuk-kulturi.
A dok ne budem fejsbuk-sazreo…
Zahvaljujem se svima koji su lajkovali moje tekstove…
I neka za sada računaju…
Da su to lajkovi za tekstove.
A ne znak ljubaznosti prema meni.
Uz stidljivo očekivanje uzvratnih lajkova.

Објављено под (Nešto kao) humor i satira | Означено са | Оставите коментар

Kada učenici „živnu“?

Učenici mrze školu (kakvu imamo).

Ili, da ovo isto iskažemo blaže (litotom):

– učenici ne vole školu.

 

Učenicima je teško i dosadno na časovima.

Tzv. redovne nastave.

– Jao, kad će zvono? – poznata učenička mantra.

 

Učenici su srećni kada „gube“ čas.

Srećni su kada „ide“ vikend.

Kada dođe raspust.

 

Tačnije, i krajem letnjeg raspusta već im postaje dosadno.

Užele se škole. Ali ne zbog „redovne nastave“.

Već zbog druženja. I zbog nekih drugih aktivnosti u školi.

(Što reče sin jedne koleginice, kada je pošao u prvi razred:

– Ja mnogo volim školu! Jer tamo možemo da se bijemo!)

 

Što sve nije primarna funkcija škole.

Primarna je tzv. obrazovno-vaspitna.

Od nje primarno zavisi učeničko doživljavanje škole.

 

Kaže jedan američki pedagog Gato.

Za loše obrazovne sisteme (kakvim smo i mi „počašćeni“):

– Učenici za dosadu u školi okrivljuju nastavnike.

– Jer im daju dosadne sadržaje.

– A nastavnici učenike (jer nisu dovoljno zainteresovani).

– A ne vide da su i jedni i drugi zarobljenici istog lošeg sistema.

 

Da učenici ne vole školu, znaju, naravno, sami učenici.

Znaju njihovi roditelji. Znaju nastavnici koji nisu u iluzijama.

Jedino se za to ne zna u Ministarstvu prosvete.

 

Jer da se zna, da ih to zanima…

Da su radili nekakva istraživanja u vezi sa tim…

Ne bi „dozvolili“ ovakav sistem.

 

A kroz propise i direktive:

– „puna su im usta“ zalaganja za učenike.

„Uvek odlučivati, raditi u korist učenika“.

 

Dakle, na redovnim časovima učenici su:

– „smoreni“, psihološki slomljeni,

– ponekad „stresirani“ ili pod nabojem…

 

MEĐUTIM, POSTOJE SITUACIJE:

– KADA UČENICI „ŽIVNU“!

Dakle, kada postaju aktivni i zainteresovani.

 

U srednjim stručnim školama:

– to je na praktičnoj nastavi.

(Mada i tu priča može biti šarolika.)

 

U gimnazijama to je na časovima kada ima neke praktične aktivnosti:

– na sekcijama i mnogim vannastavnim aktivnostima,

– na časovima „projektne nastave“ i „izbornih paketa“.

 

Što samo po sebi ukazuje na pravac.

Eventualnog SUŠTINSKOG reformisanja našeg obrazovanja.

U redovnu nastavu „ugraditi“ što više raznih vidova praktične aktivnosti učenika.

 

Branioci Sistema bi rekli:

– Ali to je ovom reformom („reformom“) upravo i učinjeno!

– Ishodi, korelacija, kompetencije…!

– Od nastavnika zavisi da li će časove da organizuje drugačije.

 

Bilo bi tako, da to nisu „prazne priče“!

Programi i programski sadržaji ostali isti, ili čak i pogoršani.

Obim časova za realizaciju isti, ili i smanjen.

I onda uhodani sistemski cinizam:

– Nastavnik ima slobodu da časove organizuje drugačije.

 

A mnogi zapadnjački sistemi imaju drugačiji, dosta poučan bazični model rada.

Nastavnik na početku časa ima izlaganje od 10-15 minuta.

Onda dolaze: diskusije, „klipovi“, filmovi, raznovrsne praktične aktivnosti učenika…

 

A ZA TO JE USLOV DA SE REDUKUJU NASTAVNI SADRŽAJI!

Samo ono što je u tih 10-15 minuta izložio:

– nastavnik će da traži kao „čisto“ znanje,

– na šta lako mogu da se nadovežu misaone aktivnosti i tzv. kompetencije u vezi sa tim.

 

PREOSTALO VREME NA ČASU:

– KORISTI SE ZA ZANIMLJIVE AKTIVNOSTI UČENIKA.

ZA AKTIVNOSTI:

– KOJIMA SE „VARIRA“ TEMA ONOGA ŠTO JE NASTAVNIK IZLOŽIO.

Na načine koje specifičnost sadržaja predmeta dozvoljava.

 

Dakle, tu nema pritiska na učenike.

Da zapamte, „nabubaju“ sve informacije.

Koje se izlažu u toku CELOG časa.

Valjda je razlika u obimu onoga što se traži da se zna – očigledna.

 

Naravno, za učenike, posebno zainteresovane za neke sadržaje:

– postoje časovi dodatne nastave i sekcije.

Što bi se na redovnim časovima svi frontalno-detaljno bavili i onim što ih ne zanima posebno?!

 

P. S.

„Živnu“… naravno, s obzirom na sistemski kontekst…

„Živnu“ u relativnom smislu.

Onoliko koliko im ostane energije.

Od redovnih iscrpljivanja.

 

Sećam se jedne bivše učenice, koja sada studira medicinu.

Komentar  na kraju šestog časa se često ponavljao (uz prevrtanje očima).

Posle tog časa imala je dodatnu nastavu iz biologije.

– Jao, sad dodatna iz biologije…! Volim biologiju, ali… posle svih ovih časova…!

Објављено под "Buđenje kritičkog duha u obrazovanju" | Означено са , , | Оставите коментар